ИСТОРИЈА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Идеја Европског уједињења је стара, своје корене вуче још у временима далеко пре Другог светског рата. Озбиљне, реалне и мирољубиве идеје о тешњој сарадњи европских земаља, ослободене хегемонистицких жеља, настале су након болних и стравичних Француско - пруских ратова 1870. године и Првог светског рата 1914-1918. Вековима разједињен "стари континент", поприште великих светских сукоба и ратова био је погодно тле за истинске акције и напоре за европско уједињење. Након завршеног Првог светског рата, а по угледу на стварање у успешно функционисање САД, оснивач паневропског покрета, Аустријанац Калерги предложио је 1923. године образовање Сједињених Европских Држава. Шест година касније, 1929. године, француски министар спољних послова Аристиде Брианд заједно са немачким министром Густавом Стрессманном на заседању скупштине Лиге народа у Женеви предложио је стварање Европске уније којом се предвиђа ближа сарадња европских држава уз њихов неоспоран суверенитет. Требало је да Европа још једанпут буде разорена, на ивици економске пропасти не само код побеђених држава, већ и код победника, да би идеје о уједињењу поново оживеле.

У оквиру бројних залагања за стварање уједињене Европе, значајан је говор тадашњег британског премијера Wинстона Чхурчхилла одржаног септембра месеца 1946. године у Цириху, где позива државе континенталне Европе на стварање Уједињених европских држава. По Чхурчхилловом мишљењу, основна претпоставка уједињене Европе је била француско-немачка сарадња.